Od prvih trenutaka u "sobi izgubljenih koraka", neofit čuje reči koje će ga pratiti dugo nakon toga:
„Moraš ćutati.“
Jednostavna, gotovo stroga zapovest.
Ali iza ove naizgled spoljašnje granice, krije se duboka i temeljna pouka.
U profanom svetu, tišina se često doživljava kao praznina koju valja ispuniti bukom — govorom, muzikom, neprekidnim šapatom ekrana.
U Hramu, međutim, tišina nije odsustvo – ona je prisustvo.
Ona ima težinu, gustinu i svetlost.
U njoj se rađa unutrašnji prostor u kojem čovek počinje da sluša sebe, da spoznaje ono što jeste, i da naslućuje ono što može postati.
Učenik ubrzo shvata da ova tišina nije nema:
ona je živa, plodna i ispunjena značenjem.
U njoj svaki gest, svaka reč, svaki simbol dobija novu dimenziju i dubinu.
Upravo u toj tišini čuje se otkucaj srca Lože, oseća se Bratstvo koje ne počiva na govoru, već na zajedničkom prisustvu i unutrašnjoj harmoniji.
Ali – ćutati nije lako.
Ego želi da se oglasi, da tumači, da se istakne.
Tišina, pak, zahteva poniznost.
Uči nas da pre nego što govorimo – moramo naučiti da slušamo.
Jer samo onaj koji ume da sluša, može istinski da govori.
Vremenom postaje jasno:
tišina nije kazna – već oruđe preobražaja.
Ona nas uči da slušamo druge, da slušamo svet, i da čujemo šta odjekuje u nama.
Da razlikujemo ono što vredi izgovoriti – od onoga što je mudrije zadržati u sebi.
Da, tišina je prva lekcija Učenika.
I možda – najteža.
Ali upravo ona ostaje sa nama, i kada napustimo Hram i vratimo se u vrevu sveta.
Jer ponekad,
najveća hrabrost nije u reči…
već u ćutanju.
Beseda Velikog Majstora VNLS, BRATislav U. na Radu PL Knez Mihailo, oktobra 6025.