Čuveni američki advokat, oficir i Slobodni zidar, Albert Pajk, smatrao je da se ljudska duša može podeliti na dva dela – dijalektički i etički. U svom poznatom delu, Moral i dogma, Pajk kaže:
"Postoje mnogi koji su dijalektički hrišćani, ali su etički i dalje nevernici. Isto tako, postoje mnogi dijalektički masoni, koji su etički i dalje profani, u najužem smislu tog pojma – intelektualni vernici, ali praktični ateisti; ljudi koji vam izlažu „dokaze“ uz nepokolebljivu veru u svoju logiku, ali ne sprovode hrišćansku ili masonsku doktrinu usled gordosti ili slabosti. Sa druge strane, postoje mnogi koji su dijalektički skeptici, ali etički vernici, kao što postoje mnogi dobri masoni koji nikada nisu inicirani"
Jedan od najboljih „primeraka“ te vrste ljudi – dijalektički skeptik, etički vernik i mason koji nikada nije iniciran – proveo je čitav život stvarajući delo koje se sa punim pravom može nazvati opipljivim otelotvorenjem nezemaljske lepote. Džon Ronald Rejel Tolkin, engleski pisac i filolog, postao je čuven i ostao upamćen kao začetnik neobičnog, jedinstvenog književnog žanra koji čitaoci i kritičari često pogrešno nazivaju „epskom fantastikom“; ipak, njegova najpoznatija dela – Gospodar prstenova, Silmarilion, Hobit – neretko se pogrešno svrstavaju u „neozbiljnu“, ili čak „dečju“ literaturu. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine – kao izuzetno svestrana ličnost, Tolkin se bavio proučavanjem i rekonstruisanjem nekoliko „izumrlih“ jezika, oblikovanjem sopstvenih jezika za potrebe svog legendarijuma, izučavanjem evropskih i svetskih mitologija, kao i pisanjem, podučavanjem i naučnim radom. Preživeo je pakao Prvog svetskog rata kao mladi poručnik u rovovima Zapadnog fronta, bio je univerzitetski profesor na Oksfordu, a čak i danas, više od četrdeset godina nakon njegove smrti, Tolkin u lingvističkim krugovima i dalje važi za najistaknutijeg svetskog filologa i neprikosnoveni autoritet na tom naučnom polju. Osim svega toga, Tolkin se u svojim dela opsežno i detaljno bavio filozofijom i teologijom, dihotomijom dobra i zla, ali i prirodom i svrhom duhovnosti kao ljudske osobine. Štaviše, razmatranje određenih Tolkinovih dela i pojedinih aspekata njegovog legendarijuma može nam pomoći, kao Slobodnim zidarima, da bolje definišemo i potpunije razumemo uzvišeni koncept koji u sopstvenoj filozofiji nazivamo Velikim Arhitektom Univerzuma.
Besmisleno je uopšte pokušavati formulisanje jedinstvene, sveobuhvatne definicije koncepta koji zovemo Velikim Arhitektom Univerzuma, naročito u jednoj relativno kratkoj arhitektonskoj instrukciji. Takva definicija još uvek ne postoji, a o prirodi ovog pojma se u slobodnozidarskim krugovima i među masonskim autoritetima vodi neprestana diskusija još od sâmog nastanka našeg Bratstva. Da li se radi o biću, principu ili simbolu, da li je u pitanju zasebno, „novo“ božanstvo Slobodnih zidara, ili alegorijsko sjedinjenje postojećih, da li je sâm taj pojam teološki, metaforičan, ili se treba razumeti bukvalno – sve su to pitanja na koja nema (i ne može biti) definitivnog odgovora. Istorijski posmatrano, termin Veliki Arhitekta Univerzuma se prvi put pominje 1723. godine u Andersonovim Konstitucijama, a verovatno je „pozajmljen“ od Kalvina, utemeljivača prezviterijanstva, imajući u vidu činjenicu da je i sâm Anderson bio prezviterijanski sveštenik.
Koncept Velikog Arhitekte Univerzuma u kontekstu filozofije našeg Bratstva najjednostavnije se može definisati kao alegorijski termin koji „tehnički“ jezik Slobodnog zidarstva koristi za Boga. Svesna upotreba generičkog, neodređenog naziva za Boga u Slobodnom zidarstvu ispunjava veoma važan i veoma praktičan cilj – uopšteni naziv svakom Bratu ostavlja dovoljno teološkog prostora da pod taj naziv „podvede“ Boga koji najviše odgovara njegovim verskim ubeđenjima. Poznati slobodnozidarski autor, Br∴ Kristofer Hefner, objašnjava ovo na sledeći način:
Zamislimo sada da se nalazim u svojoj Loži, sedeći između Brata Muhameda i Brata Gandija. Nijedan od njih dvojice ne posmatra Velikog Arhitektu Univerzuma kao Sveto Trojstvo. Brat Muhamed ga je spoznao kao Alaha, a Bratu Gandiju se verovatno otkrio kao Višnu. Pošto ja verujem da postoji samo jedan Bog, suočavam se sa tri mogućnosti:
Oni se mole Đavolu, dok se ja molim Bogu; Oni se ne mole ničemu, jer njihovi bogovi ne postoje; Mi se molimo istom Bogu, ali je njihovo shvatanje Njegove prirode delimično nepotpuno, kao što je i moje. Bez imalo oklevanja prihvatam treću mogućnost.
Osim ovog praktičnog, ujedinjujućeg aspekta, koncept Velikog Arhitekte Univerzuma zauzima veoma značajno mesto u simbolici našeg Bratstva. Jedan od važnih principa u filozofiji Slobodnog zidarstva jeste uverenje da Univerzum predstavlja uređeni poredak – da nastanak materijalnog sveta nije posledica banalne slučajnosti, već proizvod nedokučive mudrosti i tvorevina najuzvišenije svesti, manifestovana kao opipljiva emanacija Božje stvaralačke volje.
Upravo se na taj aspekt pojma Velikog Arhitekte Univerzuma nadovezuju određeni elementi Tolkinove filozofije. Njegovo životno delo je prožeto dihotomijom i naglašavanjem jasne razlike između dva zasebna termina: stvaralaštvo (creation) i pod–stvaralaštvo (sub–creation). U jednom pismu iz 1951. godine, Tolkin pruža interesantno objašnjenje ove razlike. Naime, istinsko stvaralaštvo – stvaranje nečega ni iz čega – jeste isključivi prerogativ Jedinog Boga, koji je oličenje najuzvišenije stvaralačke volje. Pošto i sâmi predstavljaju Njegovu tvorevinu, ljudi u sebi nose „klicu“ te stvaralačke volje, koja se manifestuje kao pod–stvaralaštvo – ljudska kreativna ambicija oličena u prepravljanju i oblikovanju materijalnog sveta. Ishod pod– stvaralaštva zavisi od ljudskih namera. Pojedinac može svoj pod–stvaralački nagon usmeriti ka „oponašanju“ Tvorca i poboljšavanju, građenju i ulepšavanju sveta u Njegovu slavu – kako to kaže Tolkin, „poput deteta koje ne razume očeva dela, ali ih oponaša u igri, ne iz podsmeha, već zato što je sin svog oca“. Pojedinac zaslepljen gordošću svoj pod–stvaralački nagon takođe može koristiti sa namerom da i sâm postane Tvorac, da stvori nešto zasebno i sopstveno – neizbežni proizvod takvog pod–stvaralaštva je izopačeno ruglo istinske Tvorevine.
Tolkin je – možda i nesvesno – tako razrešio jednu od najstarijih ljudskih, civilizacijskih i filozofskih dilema, oličenu u vanvremenskom analiziranju prirode i dualizma dobra i zla. Umesto upuštanja u beskrajne teološke i filozofske debate, Tolkin se opredelio za jednostavniji i elegantniji pravac razmišljanja – dobro je jedino što je u stanju da zaista stvara, zbog čega se dobro može definisati kao izvor istinske stvaralačke i pod–stvaralačke volje. Zlo ne stvara, nikada ništa nije stvorilo, niti je sposobno za stvaralaštvo. Zlo samo „uzima“ ono što je već stvoreno i preusmerava namenu, uništava svrhu i iskrivljuje prirodu istinske Tvorevine. Zato je zlo – koliko god u određenim situacijama delovalo opasno i zastrašujuće – zapravo sterilno i tragično nemoćno.
Tolkinov fiktivni Univerzum takođe je uređeni poredak i delo svesnog Tvorca. Priča na sâmom početku Silmariliona, Tolkinovog najpoznatijeg filozofskog dela, koje bi se moglo opisati kao „knjiga postanja“ Tolkinovog legendarijuma, govori o božanskom Tvorcu, koji je najpre stvorio bića – uslovno rečeno – „anđeoske“ prirode, kao vidljive i zasebne emanacije pojedinih delova Njegove sopstvene svesti. Njima je dao glasove, reči, tonove i note, zatraživši od njih da pevaju. Tolkinov Univerzum je nastao u trenutku kada je Tvorac izgovorio samo Njemu poznatu Reč i time njihovu muziku „pretočio“ u stvarnost, dajući joj opipljivi, materijalni oblik; prvo seme zla „posejano“ je od strane onih koji su smatrali da im za pevanje nisu potrebne reči i note Tvorca, već da su dovoljno veliki i dovoljno moćni da u muziku utkaju sopstvene tonove i sopstvene teme.
Zar postoji bolja alegorijska predstava i definicija zla od disonance u savršenoj muzici? Setimo se uloge koju muzika ima u ritualima našeg Bratstva, setimo se Solomonove Pesme nad pesmama, setimo se šta se događa kada muziku nadjača besmislena buka. Veliki Arhitekta Univerzuma bi isto tako mogao biti i Veliki Kompozitor Univerzuma, dok god u našim očima i našim srcima simbolizuje najuzvišenije, savršeno oličenje stvaralačke volje, a samim tim i istinsko dobro. Profesor Tolkin nije bio Slobodni zidar, ali je savršeno dobro razumeo ovu jednostavnu istinu. Nije slučajnost to što se čitava bogata simbolika našeg Bratstva zasniva na građenju, zidanju, usavršavanju i stvaranju uz pomoć mudrosti, snage i lepote, niti je to tek bezazlena posledice tradicije srednjovekovnih zidarskih radionica. Mi razumemo – ili bi barem trebalo da razumemo – da su naše namere dobre onoliko koliko su usmerene na građenje i usavršavanje, na stvaralaštvo – odnosno, kako bi nas Tolkin sada verovatno opomenuo – pod–stvaralaštvo u slavu Velikog Arhitekte Univerzuma.