" Dve godine je potrebno čoveku da progovori i više decenija da nauči da ćuti".
Ćutanje ima suštinsko značenje u slobodnom zidarstvu. Savršeni posvećenik bi, naime, mogao da prisvoji izreku iz Tao te kinga: „Onaj koji govori ne zna, onaj koji ne zna ne govori.”
Ne treba mešati ćutanje i masonsku tajnu. Različite su prirode: masonska tajna, premda dostupna iniciranima kroz njihovo učenje i lična razmišljanja, na jedan vrlo nesavršen način, jeste, po samoj svojoj suštini nesaopštiva, dok ćutanje predstavlja samo jednu disciplinu, koja se prihvata slobodnom voljom i u kojoj slobodni zidari vide „vaspitni metod ili sredstvo inicijacijskog obrazovanja”
„Inicijacijska tradicija potiče iz vremena kada knjige nisu bile poznate. Ko je hteo da se obrazuje morao je da posmatra, razmišlja, odgoneta i ćuti. Ćutanje se nametalo, jer se nijedan filozofski jezik nije još bio oformio, tako da su za izražavanje pojmova višeg reda, nedostajale reči. Misao je ostajala nedorečena, maglovita, bila je podobnija da se iskaže simbolima nego verbalnim izrazima koji bi davali povoda za rasprave” (Osvald Virt).
Zakon Ćutanja se ne primenjuje samo na profani svet, vect moraju da ga poštuju sva Braća na svim stepenima i odnosi se na słobodne zidare koji nisu u njihovom stepenu, kako što se radova tiče, tako i rituala.
Ćutanje učenika. Novoinicirani mora da ćuti i sluša za vreme svog uspona na pomoćnički stepen. Može da govori samo ukoliko predstavlja neki arhitektonski rad, ili na izričit poziv Starešine, ili u izuzetnom slučaju, nakon što je zamolio nekog od Majstora da za njega zatraži reč. „Nekada, među srednjovekovnim kamenorescima, učenik se pokoravao očinskom autoritetu majstora kome se obavezivao da služi sedam godina. Mogao je da prisustvuje esnafskim skupovima, ali samo u svojstvu nemog slušaoca; ćuteći je prisustvovao da bi učio i nije njegovo bilo da učestvuje u raspravama i glasanju.„Kako je učenik napredovao u učenju, bivao je sve više u stanju da sebi stvara mišljenje o predmetu rasprava, ali, u nedostatku dovoljne kompetencije, nije bio pozvan da i iznosi svoje mišljenje. Budne pažnje, ali zatvoren u sebe, do onog dana kada mu bude dozvoljeno da ga iskaže (...) dok ga ne proglase pomoćnikom".
Ćutanje kolona. Svaki put kada se održi rasprava po nekoj tački dnevnog reda, kad više niko ne traži reč, pre nego što Starešina zamoli Besednika da dâ „svoj zaključak", ili pre prelaska na druge tačke dnevnog reda, prvi nadzornik, prema obredniku svake obedijencije posebno, izgovara jednu od sledećih formula: "Kolone su neme" , "Mir Vlada nad jednom i drugom kolonom", "Tišina vlada i na jednoj i na drugoj strani", "Kolone razmišljaju u tišini”.
„Zabraniti sebi da govorimo, da bismo se prisilili da slušamo", napisao je Virt, „odlična je intelektualna disciplina kada hoćemo da naučimo da mislimo.”
Priredio MKUBU