Prema masonskim izvorima, Žozef de Mestr je do 1774. bio član masonske lože Saint Jean des Trois Mortiers (deo Velike lože Sardinije, koja pripada sistemu britanske masonerije), a 1778. godine, primljen je u poštovanu ložu Iskrenost u Šambreju (osnovanu u okviru francuskog Škotskog reda, uglavnom iz sastava aristokratije). Njegov ulazak u masoneriju imao je za cilj da ojača hrišćansku, tradicionalističku i rojalističku komponentu bratstva Slobodnih zidara i iskoristi ga kao alat za objedinjavanje svih hrišćana na pozicijama odbrane tradicionalnih društvenih obrazaca. Jedini „Ustav“ koji de Mestr prihvata je onaj koji delovanje čoveka usklađuje sa božanskim poretkom i planom na zemlji. Vladavina „obezboženog“ mnoštva neće biti i vladavina pravde, zato što „pravde nema izvan Božanskog poretka“. De Mestr revoluciju vidi kao neophodni put do kontrarevolucije – povratka autentičnoj trijadi oličenoj u „kralju, papi i dželatu“. Za njega „misija Francuske“ bila je u obnovi osveštanog poretka. Čuvena je de Mestrova izreka: „Ako želiš da sačuvaš sve – onda osveštaj sve“.
De Mestrov masonski život istražio je brat Žorž Gojo (Georges Goyau), koji je rezultate svojih istraživanja objavio u „Reviji dva sveta“ (Revue des Deux Mondes, 1920). U de Mestrovoj zaostavštini otkrivena je i fascikla s ličnim zabeleškama pod naslovom „Iluminizam“, u kojoj je pored ostalih dokumenata pronađena i njegova prepiska sa vojvodom Ferdinandom od Branzvika, koji je u to vreme bio Veliki Majstor Ujedinjenih Škotskih Loža (United Scottish Lodges). Uprkos zabranama koje su rimokatoličkim vernicima izdali papa Kliment XII i Benedikt XIV, kao i biskup od Šambreja, de Mestr, iako vatreni rimokatolik, nije video nikakav problem u svojoj pripadnosti našem Škotskom redu. Naprotiv, za njega je masonerija bila „škola duhovnosti i reakcija protiv racionalističkog skepticizma“. U jednom od pronađenih pisama upućuje predlog Velikom majstoru Škotskog reda da masonerija odbaci „zablude Memfisa“ i prigrli hrišćansku veru, kako bi ojačala front protiv ateizma i racionalizma. Umesto kultivisanja društvenih podela, političkih ambicija i borbe protiv religije, masonerija bi po njemu „trebalo da nastavi Bosetov (Bossuet) veliki projekat ujedinjenja svih hrišćanskih denominacija“.
U pismima vojvodi Ferdinandu (iz 1781), de Mestr ističe da je bratstvo prilika za „susretanje ljudi podeljenih ličnim interesima, nacionalnom ljubomorama i političkim, religijskim i filosofskim sistemima, koji se okupljaju u pokušaju da se međusobno razumeju i potpišu večno primirje u ime neba i čitavog čovečanstva“. Posebno su interesantne de Mestrove preporuke po pitanju prijema i uzdizanja braće. Za inicijaciju na učenički stepen, de Mestr je smatrao da je dovoljan uslov poznavanje njihovog načina života i ličnog morala, ali da nije neophodno i njihovo ispovedanje hrišćanske vere. Po njemu, smisao stepena učenika je upoznavanje sa opštim principima politike i morala.
Međutim, već za stepen pomoćnika (za koji je uslov i da kandidat ima najmanje trideset godina života), de Mestr je predlagao zakletvu koja bi zahtevala dokaz iskrene pripadnosti hrišćanskoj veri i njeno javno ispovedanje. Ovo je smatrao neophodnim zato što dužnost pomoćnika ne bi bila svedena isključivo na pitanje političkog upravljanja, već i aktivnu delatnost na ujedinjenju svih „hrišćanskih sekti“ i razvoju religijskog pogleda na svet. Kao zadatak pomoćnika on vidi borbu protiv štetnih mišljenja i „uzdizanje trona istine na ruševinama sujeverja“. Tek oni koji bi na ovom stepenu pokazali vanredne rezultate i talente udostojili bi se unapređenja u stepen majstora kraljevske umetnosti, „a svaki čovek koga privlači hrišćanska vera ostao bi zadivljen odgovorima na najteža pitanja koje naše bratstvo poseduje“.
Pritom, de Mestr piše kako je svestan da bi misija spajanja masonerije i hrišćanstva mnogima od braće delovala poput himere; pa ipak, on naglašava kako je vreme duhovne indiferencije pogodno tlo za obnovu vere na njenim izvornim principima, za koje su krvarili hrišćanski mučenici prvih vekova. Ni u jednom trenutku de Mestr ne odvaja duhovnost od hrišćanstva – ali takođe, u duhu masonerije, ni hrišćanstvo ne potčinjava bilo kojoj denominaciji – pa čak ni rimokatolicizmu. Za njega rimski papa nije pre svega „poglavar rimokatolika“, već predstavlja simbol univerzalnog hrišćanskog jedinstva. Smatrao je da do tog željenog jedinstva neće doći usled javnih rasprava o religiji i da te rasprave ne bi trebalo da vode države, koje samo teže da religiju saobraze sopstvenim materijalnim i svetovnim interesima. Zato bi ovaj veliki projekat hrišćanskog jedinstva trebalo pripremiti u tajnosti. De Mestr predlaže formiranje zajedničkih foruma sveštenstva različitih hrišćanskih denominacija „koje smo inicirali u naše bratstvo“ i ističe neophodnost strpljivog i staloženog pristupa ovom zadatku, kako bi se savremeni hrišćani u jednom trenutku iznenadili kada shvate da su opet jedinstveni.
Poznavaoci problematike lako će u ovim de Mestrovim idejama prepoznati pojavu koju danas zovemo ekumenizam – tendenciju ujedinjenja hrišćanskih crkava na univerzalnim hišćanskim principima, a po modelu parole Škotskog reda: „Ordo ab Chao“. Ono što je neobično jeste da ovakva ideja dolazi od jednog masona, koji je i jedan od otaca osnivača evropske desne i konzervativne misli (zajedno sa Edmundom Berkom, koji je takođe bio mason), čime se ujedno razbijaju i mnoge predrasude i generalizacije o našem bratstvu. Upravo ova specifičnost daje poseban kvalitet de Mestrovim idejama, razmotrenim u kontekstu masonerije, a posebno kroz prizmu pomoćničkog stepena Škotskog obreda, drevnog i prihvaćenog.
Brat MKUAP, Orijent Beograd