Govoriti o muzici je jedan i nezahvalan posao jer muzika se sluša, i kao što je to i kod ljubavi- to se radi. No, kako sam dobio zadatak da napišem nešto na ovu temu i to od starešine lično kojeg jako cenim, a tu sam i da slušam, latio sam se posla.
Tema ovog Rada se bavi muzikom i masonerijom, a ne masonskom muzikom, jer je to tema koju druga braća obrađuju, a ja hoću da povežem muziku gledano uopšte koja može da nas poveže sa idejama slobode, bratstva i jednakosti, a da pritom, dam i nešto novo u ovoj temi. Ili barem da pokušam...
Govoreći o masonskoj muzici, nezostavno je ime velikog kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta, koji je i najpoznatiji po tome što je pisao naručena dela za svoje prijatelje-braću iz raznih loža, kao i za masoneriju uopšte. Kad je Mocart pristupio masonskom redu, veselio se mogućnosti razmene ideja sa slobodoumnim ljudima. Bez sumnje je voleo masonske gozbe i koncerte, a privlačili su ga i tajanstveni obredi, jer je oduvek uživao u šiframa i zagonetkama. Ali, najviše su ga oduševljavala masonska čovekoljubiva načela, koja je sprovodio do kraja života. Mocartovo preobraženje na masonstvo nije bilo iznenadno; od detinjstva je imao veze s tim redom. Mocart i Šikaneder, njegov prijatelj slobodni zidar iz druge lože, ugradili su mnogo od slobodnozidarskog učenja i simbolizma u svoje opere. Upotreba simbola i određenih scena, po mnogima daje direktan uvid u neke obrede slobodnog zidarstva, čija je namera možda bila dati suptilan prikaz uzvišene svrhe toga udruženja. U najmanju ruku je moguće da je to služilo kao neka vrsta odbrane ideja slobodnog zidarstva.
Pronalazimo da je, recimo, broj tri imao duboko značenje za slobodne zidare. On se konstantno ponavlja tokom Čarobne frule: tri dame, tri dečaka, tri hrama i tako dalje. U Šikanederovoj produkciji iz 1794., prikazano je u početnoj sceni kako tri dame ubijaju zmiju i rasecaju je na tri dela. Unutrašnji ključ opere sniženi E (aroma vrline, plemenitosti i spokoja) je Mocart često upotrebljavao za svoje masonske kompozicije zbog njegova potpisa od tri sniženja. U uvertiri se ističe trostruko ponavljanje slobodno-zidarskog mota (kratko-dugo-dugo), takođe i u drugom činu opere.
Slobodno-zidarski po svojem poreklu su i natpisi na tri hrama: „Mudrost“, „Razum“, i „Priroda“. Slobodni zidari u publici će prepoznati i simboličan oklop čuvara za vreme Taminovih inicijacijskih izazova te simbole zemlja-vazduh-voda-vatra u samim izazovima. Ali tu su i srebrno koplje dama, Papagenov zlatni katanac, Sarastrova kočija u obliku lava, Taminova nesvestica nalik smrti, te poraz Kraljice noći od strane snaga svetlosti itd. Dakle, sve je u simbolizmu, a obojeno i izuzetnom muzikom. No, svi mi u sebi nosimo svojevrsnu muzikalnost. Muzikalnost koja nije baš kod svakoga takva da može da se prikaže na sceni, ali svakako da je ona u nama kao što je i Bog u nama. Da li ćemo je (tj. Ga) probuditi u sebi, zavisi od nas samih, naše želje i istinske borbe za istinom, gajeći u sebi ljubav pre svega, a onda veru i nadu. Muzika je tu da pomogne u toj borbi...
Muzikalnost je u samoj prirodi poezije i književnosti uopšte jer glasovi svojom sonornošću, reči eufonijom i iskazi intonacijom i ritmom prvi dodaju muzičke osobine književnom delu. Ova bliskost poezije i muzike potiče još iz davnih sinkretičkih vremena-jedinstva pesme, muzike i igre. Ali je tek u doba simbolizma naglašena vrednost muzike za poeziju i ostvarena muzikalnost stiha kao doprinosa ovog književnog pravca. Po Stjuartu Merilu, alfa i omega simbolističke doktrine jeste potreba da se ideja izrazi posredstvom reči, a da muzika sugeriše emociju. Simbolizam je ubrzo obuhvatio gotovo sve grane umetnosti, od muzike do sklupture i pozorišta koji je postao opšta pojava širom sveta. Jedan poznati naučnik Andrej Beli napisao je: „Muzika je ugaoni kamen našeg poimanja, u muzici se shvata suština kretanja... muzika je skelet poezije“...
Muzika je kako u vreme Pitagorejaca i Platona, Aristotela i Aristoksena pa sve do Šopenhauera i Ničea, tako i danas, predmet intenzivnog interesa svih velikih mislilaca, svih onih koji u njoj vide temeljan način izražavanja transcedentalne konstitucije mesta čoveka u kosmosu. Misli ovih velikana bile su upravljene ka nebu, a svet su doživljavali kao veliki hram velikog graditelja izgrađen na principima muzike, koja je isto što i sam kosmos-dijalog harmonije sa samom sobom. Za muziku možemo reći i da je etički, a ne samo estetički fenomen ili filozofija za sebe, jer mi nekako dopiru Platonove reči kako je: „filozofija najviša muzika“. Pitagorejci su prvi zastupali stav da se medicinom može očistiti telo a muzikom duša koja, pod delovanjem muzike, može na trenutak da napusti telo; u tome imaju svoje poreklo sve kasnije teorije o ekstatičnom karakteru muzike i tako je ideja muzičke katarze postala ideal svih antičkih autora. Duša se po svojoj prirodi može samo izraziti uz pomoć muzike koja je njen prirodni izraz; zato su ritmovi shvatani kao slike duše, odnosno, znaci, izrazi karaktera. Ono što određuje muziku jeste harmonija koja nastaje iz suprotnosti, a muzika je harmonično spajanje suprotnosti, dovođenje mnoštva do jedinstva i - saglasnost raznoglasja. A šta smo mi drugo u Hramu, negoli mnoštvo ljudi-braće spojeni u svojoj suprotnosti, ali gde naše mnoštvo dolazi do jedinstva, saglasnosti raznoglasja tj. harmonično spajanje suprotnosti. Usaglašenost duše može se uporediti sa saglasjem žica na liri. Kao što se lira raštimuje kad je dotakne nevešta ruka tako je i skladni sastav duše osetljiv na nevešto rukovanje. Zato je važno poboljšanje duše koje je moguće ako se njom vešto rukuje. Muzika, koja je i sama podražavanje i prenošenje božanske melodije, može usaglasiti dušu sa onom večnom harmonijom koju muzičar treba (po svom zadatku) da spusti sa neba na zemlju. Tu se vidi paralelnost neba i duše. Muzika umiruje ne zato što ima moć da deluje na um već što ima sposobnost da odvraća. Kao što san i vino ne otklanjaju već odlažu nedaće (i izazivaju opuštanje ili zaborav) tako i melodija ne umiruje dušu niti potresa razum već mu odvlači, oslabljuje pažnju. Ako su Spartanci ratovali uz muziku, ta muzika nije u njima budila hrabrost, već odvraćala pažnju od opasnosti i uzrujanosti; uostalom, i varvari lupaju u bubnjeve ili duvaju u trube, ali time ne postaju hrabriji. Muziku je Bog dao čoveku da bi mu olakšao put ka vrlini; učenju treba dodati prijatnu melodiju da bi se lakše došlo do koristi od reči koje miluju sluh kao što mudri lekari daju gorke lekove u čašama premazanim medom. Zato su smišljene melodije psalama da bi ljudi pevanjem vaspitali svoju dušu. Psalmi su tišina duše, posrednik koji daje spokoj i smirenje; oni sputavaju gnev i čoveka urazumljuju. Pevanjem se uči korisno. Ono što se takvom muzikom urezuje u dušu, prodire duboko i ne može se izbrisati. Iz svetske harmonije nastaju himne u slavu Boga a ona je himna o saglasju tvorevine sveta sa samom sobom koje nastaje spajanjem suprotnosti. Među suprotnostima su mirovanje i kretanje a oni su spojeni u prirodi bića; u tim počelima može se videti smeša suprotnosti; iz kretanja izbija mirovanje, a iz mirovanja kreranje... I, kada bih nastavio dalje pogazio bi sopstvenu konstataciju da se o muzici može puno pričati, ona se može i gledati, ali je najlepše slušati je. Zato na kraju dajem kratko pojašnjenje muzike koja se može čuti u našem Hramu, po čemu smo, takođe, specifični. Uvodni deo svakako počinje Mocartovom muzikom iz jednog interesantnog koncerta za fagot, i to je momenat kada naši najmlađi pioniri, tj.učenici radosno ulaze u Hram. Za njima idu revnosti pomoćnici, a najsvečaniji momenat je onaj kada u Hram stupa naše uvaženo starešinstvo na čelu sa izabranim Starešinom. Tada se muzika menja, naš brat Bata vešto pušta sledeću kompoziciju od kompozitora Supea koja se zove „Konjica“. Kada je naš Starešina na istoku, onda nastaje mir i poštovanje istog koji otvara našu poštovanu ložu muzikom reči Rituala. Možda najuzvišeniji trenutak je onaj kada brat čita Dekalog i tada je vreme za Masneovu „Meditaciju“, koja zajedno sa tim divnim tekstom treba u nama da probudi možda trenutno uspavanu emociju da mi milosrđe treba da činimo slobodno, otvorenog srca i od srca. Muzika prikladna za te trenutke je i Mocartova takozvana „Elvira“ iz klavirskog koncerta.
Na jednom od radova u loži u drugom gradu, bio sam svedok diskusije dvojice braće, dugogodišnjih i iskusnih članova te Lože upravo na temu koja muzika treba da se sluša u njihovom Hramu. Prvi reče kako je dobro prostudirao Škotski obred i da muzika koji oni tamo puštaju je upravo ta koju je on odabrao i puštao, a sam instrumental je izveden na škotskim gajdama. A drugi brat reče da sve on to poštuje, ali da ta škotska muzika njega „ne dotiče“. On je jednostavno ne razume. I onda reče: -a zašto mi u našim ložama ne bismo imali i našu srpsku muziku? Ja mislim da bi na nas mnogo bolji utisak ostavila neka pesma koju peva naš narodni pevač, nego tamo neki Škot na svojim gajdama“... Ja sam obojicu braće razumeo, a slažem se da barem u našem Hramu treba da se čuje i neka naša, srpska pesma, tako da:
Što se bore misli moje
Iskustvo mi ćutat veli
Bež'te sada vi oboje
Nek mi srce govori...
Brat MKUMN