(masonerija "brze hrane")
Razgovarao sam pre neki dan sa Bratom i prijateljem koji pripada loži druge Obedijencije(poslušnosti), ovoj redovnoj i tradicionalnoj kao i ona čiji sam član. Bio je to naš prvi susret nakon njegove posete mojoj loži. Ode razgovor, dođe razgovor, i gle, brat pita da li može da predloži kandidata da se pridruži mojoj loži. Ja, znajući moral ovog Brata, odgovaram potvrdno. Na kraju krajeva, pravo je svakog redovnog Majstora masona da predlaže kandidate, a da je on odabrao moje da predlažem, to je za mene bila stvar časti. Međutim, sumnja je ostala u vazduhu i ubrzo sam pitao Brata zašto nije zakazao termin u svojoj loži, pošto sam znao da je i on sekretar Lože, i da je mogao pažljivije da prati proces Inicijacije. .
Moram da priznam da me odgovor nije mnogo iznenadio, jer je nešto sve češće u svakodnevnom masoneriji: brat se žalio na svoju ložu, govoreći da ona nema nikakvog sadržaja, okupljanje samo da bi udario čekiće, tj. nije zauzet unutrašnjim i spoljašnjim svađama; takođe se žalio da svaki pokušaj inovacija njega i druge mlađe braće osujećuju osnivači, koji misle da imaju tapiju. I nakon što je nekoliko puta posetio našu ložu i posmatrao njen modus operandi , osećao se ugodnije kada je ukazao na prijatelja u kome je video osnovna masonska načela i interesovanje za moralno i duhovno poboljšanje.
Razumevši situaciju u kojoj se nalazi Brat, potvrdio sam svoju saglasnost i spremnost da takvu indikaciju potvrdim u svojoj loži, rekavši da bi nam bila čast da primimo njegovo buduće kumče, naravno nakon procesa provere i po svim uobičajenim procedurama. . Pokrećući temu, Brat je iskoristio priliku da pita o našem istražnom procesu, dokumentima, zahtevima i troškovima za pridruživanje Loži. Pošto je on oduvek bio veoma zainteresovan i aktivan Brat, nije mi smetalo da objasnim ceo proces, od imenovanja do inicijacije. Na kraju sam uneo i vrednost investicije za Inicijaciju, koja pokriva komplet za Učenika (kecelja, rukavice, ritual, broš, lična karta, diploma i sl.) i spomen večera tokom koje se inicirani i njegova porodica predstavljaju celoj porodici Lože.
Tada sam video čuđenje na licu Brata, koji je odmah uzviknuo da je deklarisana suma previsoka, nezgodna, a proces inicijacije veoma birokratski. Slušajući ovakve komentare, pitao sam se kako je moguće da se uradi isto sa manje vremena i sredstava... Nisam mogao da obuzdam radoznalost i upitao sam: – A kako je u vašoj loži? – Brat je tada odgovorio da se njegova Poslušnost odrekla mnogih uslova inicijacije, osim što je kandidate oslobodila poreza na mesto . Zbog toga, vaša Loža uspeva da završi ceo proces inicijacije za samo mesec dana i naplaćuje kandidatu samo 50$.
Nakon što sam saslušao Brata, razmišljao sam o pitanju neko vreme. Već sam znao za ovu priču o „drugim karnevalima“ i moje rezonovanje je bilo da su, na neki način, veći iznos, relativno dug proces i dokumentarni zahtevi, skoro kao na konkursu savezne policije, delovali kao filteri, ekrani za razdvajanje radoznali od zaista zainteresovanih. Svi ovi dokumenti, intervjui i konsultacije teoretski su garantovali minimalni društveni i moralni kvalitet pojedinaca koji su se prijavili za masoneriju. Ali, da li je ova formula „ brze hrane “ masonerije delovala za njegovu ložu i za druge lože ove poslušnosti?
Ono što su njegova loža i drugi u jurisdikciji radili, uz saglasnost Poslušnosti, bilo je da laicima omoguće brz i jeftin pristup masoneriji. To je ono što možemo nazvati "masonerijom brze hrane". Pitanje je da li je to zaista dobro za članove i za samu organizaciju. Imajući to na umu, pitao sam Brata koliko je članova bilo inicirano u njegovu ložu u protekle dve godine. Odgovorio je da negde oko 50 nove braće. "Vau", pretpostavio sam. Pa sam ga pitao prosečan broj članova po sastanku ovih dana. On je to dobro znao: nekih 26 do 28 braće, uglavnom starije braće, svega desetak pripadnika „nove generacije“. Zato sam izbacio poslednje pitanje… – A znate li imena ovih 50 braće? – Odgovor je, naravno, bio negativan. „ Možda znam imena trojice od njih. – odgovori Brat.
Ovo je bilo i za očekivati... Кao što je već rečeno, ova ideja nije nova. Neke Velike lože u Sjedinjenim Državama su već pokušale nešto slično pre nekoliko godina, ali na intenzivniji i sveobuhvatniji način i, naravno, to je bio neuspeh. Ne samo da je to izazvalo unutrašnje probleme, već je uticalo i na odnose sa drugim Velikim ložama širom sveta, kojima se ova priča uopšte nije dopala.
Sa taktikom brze hrane, takva Poslušnost je morala znatno da poveća broj svojih filijala. Lože koje su se oslobodile koncepta jedinica „masonske porodice“ nisu dobile stvarne dobitke zauzvrat. Možda perspektivni članovi, koji bi se identifikovali sa Ložom i njenim vrednostima u njenom tradicionalnom obliku, popuštaju pred demotivacijom da budu samo jedan od desetina i posećujući Ložu, koji gubi sopstveni identitet, na kraju se i sele. daleko. . Sada masoni, koji su dobili brzu i jeftinu „zakusku“ masonerije, na kraju nisu u stanju da iskuse, okuse, okuse i cene pravu suštinu Reda. U svakom slučaju, kratkoročno izgleda odlično, ali dugoročno može biti štetno, baš kao brza hrana .
Kennyo Ismaïl, USA