U trenutku kada prozori ponovo postaju privilegovani prostor, prozori naših kuća kao što su i uostalom ekrani naših kompjutera, želela bih da osvetlim ono što bi predstavljao Prozor jedne Lože.
Otvarajući se znatiželjno prema svetu, prozor iz profanog sveta nam otvara pogled da bismo videli. Medjutim, ako malo dublje razmislimo, masonska tradicija se sklanja od pogleda, krijući se, na primer, veoma oprezno povezom koji, u trenutku svečanog momenta Inicijacije, strgnut sa očiju budućeg Učenika je tu da proslavi pogled. Pri zasleplenju inicijacijskog čina, ne vidi se mnogo, čak bi mogli reći da se « ništa ne vidi“, ali se opaža, tj prima se Svetlost. Na izgled paradoks, ovaj je dualizam dobro razumljiv dijalektičkom metodom koja nam pomaže da premostimo suprotne pojmove i ostvarimo njihovo sintetičko Jedinstvo.
Masonska Loža ima tri prozora, ali ili su masoni okrenute leđima njima, ili je prozor predaleko, kao u slučaju sa Učenicama, koji su sprečeni da vide bilo šta. Prozori ne pružaju pogled, a ipak postoje.
Sam pogled u Loži je je neobično orijentisan, jer tako smo smešteni da tokom radova gledamo Tepih Lože, a ne Istok i Počasnu Starešinu. Pogled je znači ograničen, premešten, prebačen ne bivajuci nikad direktan, nikad licem u lice. Raspored naših Simbola tobožnje, naivno izabran, briše se svaki put, na kraju, tj uklanja se od pogleda.
U profanom svetu, pri ovom nametnutom načinu življenja ovog neverovatnog perioda karantina, gotovo je nemoguće gledati druge osobe sa znatiželjom posmatrati ih kako, zatvoreni, prate jednu za drugom televizijske vesti koje uvek kažu isto. Zatvoreni, pred najavom opasnosti, izolovani jedni od drugih, dovodimo u pitanje definiciju toga šta je Društvo.
Međutim, za vreme održavanja naših radova, masoni su takodje, na neki način u kolektivnom i u dobrovoljnom karantinu zatvarajući se i odvajajući se namerno od profanog sveta. To zatvaranje, ta izolacija je odlično predstavljena pri samom procesu Inicijacije budućeg Učenika zatvorenog pri pisanju svoga, testamenta u samoću "sobe za razmišljanje" sve čekajući sudnju odluku. I sam Hram Masonski je skriven od pogleda, nevidljiv, više zamišljen. Loža je mentalni i virtuelni prostor uprkos nekim Simbolima koji je metaforišu jer su veoma konkretni, opipljivi. Alegorički i mistični Prostor koji tepih lože predstavlja, evocira trag, uspomenu iz vremena Solomona koja će takodje da nestane, koja će biti izbrisana. U ovom posebnom zatvorenom prostoru, u ovom specifičnom ako sme da se upotrebi termin, karantinu, , masoni su ti koji čine pejzaž koji bi oni sami trebali da gledaju u Loži, ostvarujući time, na neki način samo-refleksiju i samo-pogled.
Okupljeni u Loži, otvaramo i zatvaramo radove poput prozora, odmotavamo i zamotavamo Tepih Lože, taj kvadratni predmet, koji nam se prikazuje poput svojevrsne prozor prozorske slike, dajući pejzaž masonskog simboličnog Sveta.
Ako je uzmemo da je Tepih Lože prozor, možemo konstatovati da je Prozor od koga se dobija vrtoglavica:
- Loža je na njemu ucrtana u prostoru sa dve dimenzije, dok se, u stvarnosti, zahvaljujući Masonima koji okružuju taj Tepih i zahvaljujući stubovima kojih ima tri, taj nevidljivi prostor razvija u tri dimenzije:
- Loža je, dalje, istovremeno nacrtan i samim tim tako dovršen prostor iako je još uvek u i neprestano izradi,
- Mala je jer je ograničenih dimenzija jednog zatvorenog prostora, ali je istovremeno bezprostorna na Kosmičkom, Univerzalnom nivou sa Suncem i Mesecom koji je obasjavaju
- Otvorena je i zatvorena u jednom datom limitiranom i unapred odredjenom vremenu iako bezvremenski ispunjena svim masoni koji su je juče sačinjavali i koji će je činiti sutra .
Mi ne znamo ništa o njenoj istorijskoj zasnovanosti, jer izgubili smo priču o Hiramu, ali i to nas uranja u nepoznati prostor spoznaje i samospoznaje.
Čudan je to paradoks barem naizgled, koji vlada Ložom i koji vodi tome da naša deviza, nasi principi, čak i sama naša istorija masonstva i večita tenzija izmedju spekulativnog i operativnog nas dovode do toga , nas pozivaju da otvorimo prozore, da pogledamo svet i da učestvujemo u njemu. Naša, u ovom trenutku, kritična situacija , trenutne i prošle bitke koje bijemo, odlučujući izbori koji se danas nameću svima vode nas ka neodložnoj potrebi da se posmatra, razume možda i promeni ugao gledanja, da se sa jedna tačke gledišta predje na drugu. Da se otvori Prozor,da možda, ponekad Spolja udje Unutra, ali da mahom Unutra izadje Spolja, da se oslobodi Masonska Svetlost.
U želji da se omogući razmena izmedju onoga sto je Unutra i onoga što je Spolja, moraju neki uslovi biti ispunjeni Jedan od osnovnih je prihvatanje Različitosti. Inicijacijsko iskustvo je jedan put, ličan, jedinstven, specifičan koji nas vodi angažovanju koji svako može ostvariti „napolju“ , u Spoljašnjosti izvan Lože.
Sam prelazak iz senke u svetlost, iz slepila u vid je jedno trajno i dijalektičko, svetlo i tamno iskustvo,. Vizija i slepilo se nastavljaju istovremeno kao na mozaičkom pločniku. Umesto trijumfalne teatraizacije prosvetljena vizije, samosvest o našem operativnom i simboličkom, intelektualnom radu se uvek obnavlja omogućavajući nam da pravilno gledamo i da se pitamo o svrsishodnosti našeg rada.
Bez presedana, je ovo što trenutno živimo, zabrinuta i statična priroda ovakve jedne nase situacije, i njena neuhvatljiva, i nepredvidiva priroda, kolektivna i jedinstvena, okrutno stvarna i apstraktna.
Prozor od običnog arhitektonskog objekta postaje « Zajedničko mesto » sa kojeg se aplaudira, živeći tako male momente socijalizacije, mesto sa kojeg se peva i komunicira uprkos nesvakidašnjim zabranama na koje nismo navikli, koje nas zbunjuju i navode na duboka razmišljanja o ostvarivanju naših prava čoveka i gradjana. Prozor postaje otveren pogled u svet Spolja, ali i dramatičan pogled Iznutra, neumitan izazvan neočekivanom i prinudnom samoćom.
Svi znamo da je Loža jedan zatvoreni prostor, zaštićen spolja, skriven od pogleda profanih. Vrata su zatvorena za vreme radova i ulaz u Ložu kontrolisan. A ipak u takvoj Loži, u toj zatvorenoj odaji, jedinstveni Prozor, Tepih Lože ostaje otvoren dajući pogled ka jednom skrivenom podzemnom prostoru.
Pitanje koje ostaje nedorečeno je o tome kakvu nam viziju o svetu daje masonski prozor?
Ali to je tema za neko drugo mesto i neko drugo vreme.
Rekla sam. Maria Dony, Pariz